Izaija, 16

1. Šaljite jaganjce vladaru zemlje, od Stijene prema pustinji do gore Kæeri sionske.

2. Kao razbjegle ptice, kao raspršeno gnijezdo bit æe kæeri moapske na arnonskim gazovima.

3. Daj nam savjet, stvori odluku! Sred podneva sjenu svoju kao noæ razastri. Sakrij izagnane, ne izdaj bjegunca.

4. Daj da kod tebe borave prognanici moapski, budi im okriljem pred pustošnikom. Kad se skonèa tlaèitelj, kad nestane pustošnika, kad ugnjetaè išèezne iz zemlje,

5. uèvrstit æe se prijesto u blagosti i na njemu æe vjerno stolovati, u šatoru Davidovu, sudac koji pravo ište i pravdu èini.

6. Èuli smo za nadutost Moaba, nadutost preveliku, za ponos, oholost i uznositost; isprazno je njegovo hvastanje.

7. Zato kuka Moab, nad Moabom svi jauèu, za kolaèima grožðanim iz Kir Heresa jauèu posve slomljeni.

8. Jer uvenuše nasadi hešbonski, trsje sibmansko, i lišæe su mu pomlatili gospodari naroda. Sezaše do Jazera, zamicaše u pustinju; izdanci mu dosezahu sve do mora.

9. Zato plaèem za trsjem sibmanskim kao što plaèe Jazer, suzama te ja zalijevam, Hešbone i Elealo! Nad plodovima tvojim, nad jematvom, krik se zaèu;

10. nestade iz voænjaka veselja i radosti. U vinogradima ne pocikuje se, ne klièe se od radosti; ne mastÄi se vino u kaci, zamuknu podvikivanje.

11. Zato utroba moja za Moabom poput harfe dršæe, a grudi mi za Kir Herešom.

12. Zaludu se pokazuje Moab, umara se na uzvišicama dolazeæi u svetište da se moli: ništa postiæi neæe.

13. Ovo je rijeè koju nekoæ reèe Jahve protiv Moaba.

14. A sada govori Jahve ovako: "Za tri godine, godine najamnièke, slava æe Moabova, sa svim velikim mnoštvom njegovim, potamnjeti, a što od nje ostane, bit æe maleno, slabo i nemoæno."